Жртвеник
на Петровој гори
локација: планина Радан
Сваке године 12. јула, на Петровдан, становници села Слишане учествују у обреду жртвовања овна на Петровој гори, пирамидалном врху Радан планине.
Домаћин који је преузео част и обавезу да за ту годину спроводе обред има задатак да набави овна који ће бити жртвован, обави неопходне припреме и као главни чинодејствујући ритуалиста омогући спровођење обреда. Глава жртвованог овна се често чува као сувенир у кући домаћина који је учествовао у обреду.
Поворка са овном који ће бити жртвован креће из се ла по ноћи како би пре свитања и изласка сунца били на жтрвеном светилишту. У самом чину жртвовања учествују искључиво мушкарци (домаћин и још 5-6 његових рођака и пријатеља). У часу изласка сунца ован се ритуално коље на жртвеном камену и његова крв се излива у отвор каменог жртвеника.
Верује се да жртвеник као својеврсно светилиште и место моћи представља и простор у коме обитавају оностране силе које захтевају жртву. Тако народни драматург у форми легенде и веровања приповеда да је у пра време, када је веза човека, природе и оностраног била ближа, јелен сам долазио из шуме и полагао своју главу на жртвеник. Касније је то био бик, а у новија времена ован. За само жртвовање каже се да је „глава за главу“ – верује се да жртвована животиња замењује припаднике локалне заједнице. Опстаје веровање да животиња своју главу добровољно жртвује моћним демонима у жртвеном камену.
У непосредној близини жртвеника на Петровој гори налази се хришћанска богомоља, подигнута на темељима ранијег паганског светилишта. Црква је у ратовима више пута рушена, а обновљена је трудом мештана Слишана. На самом улазу налази се и култно дрво – запис који чини амбијеталну целину са зградом богомоље.
На самом пропланку на којем се налази жртвеник налазе се многобројни камени остаци који у виду концентричних кругова опасују узвишење. На њима је уочљива људска обрада. Камен и цигле указују да је простор и у ранијим културама и цивилизацијама био врста светилишта или утврђење.
Светковину посећују и мештани суседних села као гости, али ритуалне активности спроводе искључиво становници села Слишана. Сви учесници доносе нешто од хране и пића који се служе присутнима приликом ритуалне софре, а свака породица има своје тачно одређено место – камен који се наслеђује из генерације у генерацију. Посебнo је значајно место код дрвета на које се наслања печеница жртвованог овна и са кога се деле једнаки комади меса присутним фамилијама. Чело софре резервисано је за актуелног домаћина светковине.
Овај обред је од изузетне важности за идентитет становника Слишана и њихове родбине која долази из удаљених места да би учествовала у светковини. Посебан сегмент обреда јесте избор наредног домаћина. „Стари домаћин“ носи обредни славски хлеб три пута око софре, и том приликом се „Нови домаћин“ сам јавља и прихвата обавезу да спреми наредну светковину. Као симбол одабира добија испечену главу овна и бива окићен зеленим гранама дрвећа.
Домаћин који је преузео част и обавезу да за ту годину спроводе обред има задатак да набави овна који ће бити жртвован, обави неопходне припреме и као главни чинодејствујући ритуалиста омогући спровођење обреда. Глава жртвованог овна се често чува као сувенир у кући домаћина који је учествовао у обреду.
Поворка са овном који ће бити жртвован креће из се ла по ноћи како би пре свитања и изласка сунца били на жтрвеном светилишту. У самом чину жртвовања учествују искључиво мушкарци (домаћин и још 5-6 његових рођака и пријатеља). У часу изласка сунца ован се ритуално коље на жртвеном камену и његова крв се излива у отвор каменог жртвеника.
Верује се да жртвеник као својеврсно светилиште и место моћи представља и простор у коме обитавају оностране силе које захтевају жртву. Тако народни драматург у форми легенде и веровања приповеда да је у пра време, када је веза човека, природе и оностраног била ближа, јелен сам долазио из шуме и полагао своју главу на жртвеник. Касније је то био бик, а у новија времена ован. За само жртвовање каже се да је „глава за главу“ – верује се да жртвована животиња замењује припаднике локалне заједнице. Опстаје веровање да животиња своју главу добровољно жртвује моћним демонима у жртвеном камену.
У непосредној близини жртвеника на Петровој гори налази се хришћанска богомоља, подигнута на темељима ранијег паганског светилишта. Црква је у ратовима више пута рушена, а обновљена је трудом мештана Слишана. На самом улазу налази се и култно дрво – запис који чини амбијеталну целину са зградом богомоље.
На самом пропланку на којем се налази жртвеник налазе се многобројни камени остаци који у виду концентричних кругова опасују узвишење. На њима је уочљива људска обрада. Камен и цигле указују да је простор и у ранијим културама и цивилизацијама био врста светилишта или утврђење.
Светковину посећују и мештани суседних села као гости, али ритуалне активности спроводе искључиво становници села Слишана. Сви учесници доносе нешто од хране и пића који се служе присутнима приликом ритуалне софре, а свака породица има своје тачно одређено место – камен који се наслеђује из генерације у генерацију. Посебнo је значајно место код дрвета на које се наслања печеница жртвованог овна и са кога се деле једнаки комади меса присутним фамилијама. Чело софре резервисано је за актуелног домаћина светковине.
Овај обред је од изузетне важности за идентитет становника Слишана и њихове родбине која долази из удаљених места да би учествовала у светковини. Посебан сегмент обреда јесте избор наредног домаћина. „Стари домаћин“ носи обредни славски хлеб три пута око софре, и том приликом се „Нови домаћин“ сам јавља и прихвата обавезу да спреми наредну светковину. Као симбол одабира добија испечену главу овна и бива окићен зеленим гранама дрвећа.
повратак на почетну страну
